Trener

DRAŽEN ANZULOVIĆ: Favoriti smo na Final fouru

Dražen Anzulović dete je Cibone. Otac Vladimir, poznati TV komentator, bio je i jedan od osnivača današnje Cibone, dobri duh kluba, reklo bi se. Mali Dražen dvoranu je doživljavao kao svoje dvorište, on i mlađi mu brat Vladimir, koji je još uvek aktivan igrač (igra na Kosovu). Otprilike slično kao što danas i njegova deca, dva sina iz braka sa odbojkaškom reprezentativkom i danas trenerom Marijom, 12-godišnji Andro i 8-godišnji Roko, u dvorani provode dobar deo vremena. Istorija se ponavlja ...

Dražen je 1986. godine debitovao u prvom timu Cibone, igrao do 1990. kada prelazi u klub s druge strane Save, u Zagreb, gde ostaje sve do 1996. godine. Još sezona u Osjeku i tu je priči bio kraj. Kao igrač je bio prvak Evrope 1986. te osvojio Kup Jugoslavije, sve s Cibonom, 1988. godine. Njegovi treneri danas svi govore da su znali da će biti dobar stručnjak, to kažu i Pešić, i Novosel, i Šakota, i Božić... Svi, baš svi videli su, kažu, u njemu trenerski potencijal. I on sam danas kaže za sebe da je kao igrač bio 'talentovani neradnik', možda je zato danas kao trener 'temeljit i zahtevan', jer je prošao 'školu muljanja i šlepanja na treningu.'

Trenerski put krenuo je, a gde drugo, nego u Ciboni, u početku sa kadetima i juniorima, od 1998. do 2000. Selektor je kadetske reprezentacije Hrvatske 2002. i prvak Hrvatske sa juniorima Cibone 2000. godine. Završio je višu trenersku školu na Kineziološkom fakultetu u Zagrebu.

Tri i po godine radio sam u omladinskom pogonu Cibone, i tu ispekao zanat. Mislio sam da mogu posle prestanka igračke karijere odmah uskočiti na klupu prvog tima, da znam sve o tom poslu. Kakva greška. Jer, bez te tri po godine ne bih bio ovde gde sam danas.

Posle Cibone, pogađate, put vodi ponovo preko Save, ponovno u Trnsko, u početku kao pomoćni trener Željku Poljaku, bivšem saigraču i velikom prijatelju, koji je tada vodio Zagreb, posle 'stogodišnje vladavine' Pepsija Božića. Samostalno je preuzeo ekipu u sezoni 2001/02. i u dve sezone napravio mnogo u Trnskom, iako nije ostavio ni jedan trofej. Ipak, izabran je 2002. za trenera godine u Hrvatskoj, trenerska struka je očigledno prepoznala rad.

Početak u Ciboni ove sezone bio je malo trnovit. Srećom, Zula ima sjajan odnos sa novinarima, ima ono 'nešto', poštenje koje vredi ceniti. I zato je od 'sedme sile' dobio mali kredit, taman toliko koliko mu je trebalo da se nova ekipa uigra, da se igrači priviknu jedni na druge. U početku su kritike najviše bile uperene na vrlo česte izmene, koji put i nepotrebne rotacije igrača. On se, naravno, nije slagao sa tim kritikama.

U ritmu u kojem igra Cibona od početka sezone to je jednostavno bilo potrebno. Goodyear liga i Euroliga, potom i domaći kup, sada još i domaće prvenstvo. Uostalom, ekipu sam i selektirao po principu 10+2, Sesara smo uzeli tek kasnije jer je Rimac bio povređen i bilo je neizvesno koliko će oporavak trajati. Takođe smo i Vrankovića angažirali tek kada je Mamić morao na operaciju, a to su situacije koje ne možeš da predvidiš.

Osporavali su mu i, uz česte izmene, i da nije trener koji će dozvoliti igraču da se razigra.

Nije tačno, nikada nisam nikoga sputavao od mojih igrača. Glupost, nisam to voleo ni kao igrač, pa kako bih to onda toleriso kao trener. Meni je ekipa ispred svega, i ekipa će izbaciti pojedinca. Isto je tako i sa liderom u timu, ne mogu ga ja dekretom postaviti, on se sam za to mora izboriti, a saigrači ga moraju prihvatiti. To je tako u sportu.

Istrpeo je Penna u prva dva meseca, kasnije mu je Scoonie to vratio, do povrede ...

Penn je došao kao novi plejmeker, i kao organizatoru igre trebalo mu je najviše vremena za adaptaciju. U stvari, trebalo im je obostrano, njemu i saigračima. On je odličan momak, poznavao sam mu igračke karakteristike, ali ne i karakterne osobine. Srećom, pogodili smo u oba smera. I da nam se nije povredio danas bi bili puno mirniji. Popović je takođe dobar igrač, veliki radnik, ali i njemu treba vreme za adaptaciju, a i nije dugo igrao pa je kod nas došao iz Valensije malo igrački zapušten.

Anzulovićeve ambicije u Goodyear ligi nisu tajna.

Zašto bi skrivali, domaćini smo Final Foura, ligaški deo smo završili na prvom mestu, i logično je da smo prvi favoriti. Ne bežim od toga, ali ne obećavam ništa unapred. Osim da ćemo dati sve od sebe da donesemo taj vredan naslov u našu bogatu trofejnu dvoranu. Želimo pobedu u obe utamice. Prošle sezone je Cibona ostala bez trofeja, što se odavno nije dogodilo, zato ove sezone moramo podignuti u vis barem jednom neki pehar. A ostali su nam Goodyear liga i domaće prvenstvo.

U Ciboni je ugovor na tri sezone. Što dalje?

mbiciozan sam, i jednog se dana vidim u reprezentaciji Hrvatske. Mislim da nam košarka ima potencijala za povratak na stare puteve slave. A što se rada u klubu tiče, najvažnije mi je biti u ambicioznoj sredini koja može pratiti moje zahteve. Uostalom, zato sam i otišao iz Trnskog, nisu nam se više poklapale ambicije. Oni su se zadovoljili postignutim, nisu hteli uložiti nešto više u igrački pogon, a ja sam imao drugu viziju. Ipak, to će uvek biti moj klub.