Legende

Nikola Plećaš

Sveti Nikola, tako su ga zvali, rođen je u Bruvnu, 10. januara 1948. godine, u Lici. U 10 sezona, koliko je bio član Lokomotive (današnja Cibona) postavio je rekord koji će teško biti dostignut - u 204 utakmice postigao je 5404 poena, od 1967. do 1976. Uzgred, u njegovo vreme se nije ra čunala "trojka" . Gde bi mu bio kraj da jeste ...

Mariboru je, davne 1970. godine, ubacio najviše poena na gostovanjima, čak 55, što je takođe klupski rekord (uz Dražena Petrovića, kome je to isto pošlo za rukom protiv Rabotničkog, 1986.). Za reprezentaciju bivše države odigrao je 215 utakmica, postigao 1354 poena, osvojio zlato na SP 1970, i na EP 1973. i 1975., srebro na OI 1968. i SP 1974, zatim EP 1969. i 1971. A to su samo najznačajniji trofeji. Hladne brojke. A Nikola Plećaš bio je sve samo ne hladnokrvan momak. Ta njegova vruća krv verovatno je i kumovala što karijeru nije podigao na viši nivo, iako je bez sumnje sinonim za JU košarku sedamdesetih, i ne samo JU, već i evropsku.

Zanimljiva je priča oko njegovog dolaska u Lokomotivu. Naime, sredinom leta 1966. godine Damir Šolman, Nikolin saigrač iz Mladosti, poželeo je da pređe u Lokomotivu, i to u paketu s Plećašom, koji je tada, još uvek srednjoškolac, va žio za veliku košarkašku nadu. Bio je i omladinski reprezentativac. Dugo je trajalo natezanje oko te dvojice igrača, skoro godinu dana, da bi na kraju Plećaš, nakon 9 meseci pauziranja, prešao u Lokomotivu, a Šolman, kao rođeni Zagrepčanin, u Jugoplastiku iz Splita. U svojoj prvoj utakmici za Lokomotivu, protiv Crvene zvezde, postigao je 26 poena, pokazavši u punom sjaju raskošni talenat. Za njega su tada pisale novine da je "predvodnik čvrste obrane i mudrog, sporog napada". Nikola je sa svojim velikim brkovima obožavan gde god se pojavio. Lukav i mudar, nepredvidiv u driblinzima, veliki je vođa koji je, u stvari, mogao igrati i sam. Najzaslužniji je za tadašnja dva Lokomotivina trofeja - domaći Kup i Kup Radivoja Koraća.

Još 1965. godine ušao je u državnu reprezentaciju, na omladinskom prvenstvu Balkana u Atini. Pet puta je biran u u najbolju selekciju Evrope. Ali, popularnost mu je došla glave, poslednju utakmicu za reprezentaciju je odigrao na Mediteranskim igrama u Alžiru, protiv Francuske. Naime, u proleće 1976. godine zbog reklamiranja čaja u TV reklami izbacili su ga iz reprezentacije za Olimpijske igre u Montrealu. Navodno je pogazio amaterske principe sporta. Kakva farsa. Uzgred, za tu reklamu nije dobio ni prebijenog dinara, osim ono nekoliko popijenih čajeva na snimanju. Ali, takva su bila vremena.

Nikada se nije oporavio od tog šoka. Otišao je iz Lokomotive u riječki Kvarner, ali je karijera zapravo bila u silaznoj putanji.

Pokušao je i kao trener, bio u inostranstvu, čak i selektor Luksemburga. Ipak, njegova narav i epitet "prznice" nisu mu dozvolili veće domete, za koje je sigurno imao znanja. U klubu ga baš ne vole, nikada mu nisu priznavali sve one zasluge koje su morali i trebali. Danas radi u Ustanovi za održavanje sportskih objekata, tu i tamo prihvati se treniranja nekog nižerazrednog kluba, bez većih uspeha, nikada na duže staze. Povremeno je član raznoraznih sastanaka pri Hrvatskom košarkaškom savezu. Sveti Nikola, košarkaš s harizmom, koji se, nažalost, nije najbolje snašao "u civilnom životu".

Dražen Petrović

Jedan, jedini i neponovljiv - Dražen Petrović. Sinonim za hrvatsku košarku. Pred njim svi skidaju kapu, uz duboki naklon. Košarkaški Amadeus.

Rođen je 22.10.1964. godine, prerano umro 7.6.1993. Prve košarkaške korake načinio je u rodnom Šibeniku, na Baldekinu. Tamo je već igrao njegov pet godina stariji brat Aleksandar, od 1973. godine, kada je klub službeno i osnovan. Aco 1976. odlazi u Zagreb, a na njegovo mesto u Šibeniku stiže mlađi brat koji je do tada skupljao lopte na treningu.

Sa 15. godina, 1979. iz Splita donosi svoju prvu medalju, bronzu s kadetskog prvenstva. Treba li reći da je bio najbolji igrač Prvenstva. Prvo međunarodno zlato je osvojio na kadetskom prvenstvu Balkana u Solunu.Već je 1982. u seniorskoj reprezentaciji Jugoslavije, a njegova Šibenka igra prvo od svoja dva finala Kupa Radivoja Koraća, protiv Limoža. Cibona, u koju će stići dve godine kasnije, 1982. godine osvaja naslov prvaka države, prvi put. Dražen sa Šibenkom prvi put igra u plej - ofu.

Između toga, 1983. godine, njegovim koševima iz slobodnih bacanja Šibenka postaje prvak države. U subotu. U nedelju im je već KSJ oduzeo trofej. Farsa. S Plitvica, s priprema reprezentacije, poslednjeg dana prelaznog roka 1984. godine, Mirko Novosel ga odvodi u Cibonu. I tu ostaje četiri godine. Tu počinje zlatno doba Vukova.

U Atini i Budimpešti, 1985. i 1986. identičnog datuma, 3. aprila, Dražen i Vukovi protiv Reala i Žalgirisa osvajaju naslov najboljih u Evropi. Godinu dana kasnije, Dražen je izabran kao 60. pik na draftu, u trećoj rundi, za Portland.

1987. godine, u Zagrebu je održana Univerzijada, Dražen nosi plamen. Pre toga osvojio je Kup kupova s Cibonom, protiv Skavolinija. Zatim odlazi, u kraljevski klub Real iz Madrida, gde ima status božanstva. I opet Cibona, u polufinalu kupa šampiona. Nije imao sentimenta za "svoje". I brat ga je molio da popusti, nije hteo. Do poluvremena u Zagrebu, u revanš meču, 27 poena.

Sa Evropom se oprostio 1989. godine, nakon Evrobasketa u Zagrebu. Sudar s Amerikom ga je deprimirao, tvrda klupa žuljala. A 1990. godine u finalu NBA lige igrali su Portland i Detroit, s Draženom na klupi. Odlazi u Nju Džersi 1991., i konačno dobiva pravu priliku, 82 utakmice u sezoni. Značilo mu je to puno, ali i njegovoj zemlji, Hrvatskoj, koja je tada trebala međunarodno priznanje nakon raspada Jugoslavije. Došao je i do Ol star utakmice, doduše, u takmičenju u trojkama.

Ostvarenje još jednog sna, 1992. godine, Hrvatska na olimpijskim igrama, finale s "Drim Timom", prvim i jedinim.

U sezoni 1992/1993. jedanaesti je strelac NBA lige sa 22,3 poena po utakmici, najbolji "trojkaš", izabran u treću petorku NBA lige.

I kada je trebao još više, i dalje, smrt ga je zaustavila. U Zagrebu je, na oproštaju Andre Knege 20.5. odigrao poslednju utakmicu pred svojom publikom, 6. juna u Vroclavu, protiv Slovenije, na kvalifikacijama za EP u Nemačkoj, poslednju utakmicu uopšte. S reprezentativcima se vratio do Frankfurta avionom, ali onda s devojkom Nemicom produžio prema Minhenu. I stigao samo do Ingolstada...

Krešimir Ćosić

Možda najveća legenda, ali ne samo Cibone, već i Zadra i hrvatske košarke uopšte. Prvi Hrvat u "Kući slavnih".

Prve košarkaške korake načinio je u Zadru, 1962. godine, kao 14-godišnjak. Visokog, izrazito mršavog dečaka koji je izgledao kao da će se svaki čas slomiti napola u struku trenirao je legendarni zadarski trener Enzo Soviti. U požutelim novinama iz tog vremena nalazimo podatak da je izgledao "kao duh koji hoda, i da mu je bio problem da pretrči teren, a pogotovo da baci loptu". Ali, Enzo je video "nešto" u njemu.

Svoja prva dva poena na zvaničnoj utakmici ubacio je 1964. godine, kada je imao 16 godina i dva dana (rođen je 26.11.1948. u Zagrebu) , i to Rabotničkom u Kumanovu, na Zimskom prvenstvu Jugoslavije. Zadar je pobedio 65:62.

Već 1968. Evropa je poludela za Krešom, igrao je u Beogradu u reprezentaciji Evrope protiv tada moćnog Reala, i ubacio 24 poena. Ponude su pljuštale, ali ga Zadar nije puštao. Ipak, godinu dana kasnije, nakon što je u tajnosti pisao treneru Brigam Jang Univerziteta, Stenu Votsu, i bio primljen na školovanje, Zadrani su ga napokon pustili. Pre toga je proglašen najboljim igračem EP u Napulju. Vratio se četiri godine kasnije, ali kao jedan sasvim drugačiji Ćosić. Naravno da je i u Americi zapalio sve svojom igrom i pojavom, najbolji je igrač tog univerziteta svih vremena sa 1512 poena, 19,1 po utakmici. Godine 1972. dodelili su mu američku nacionalnu nagradu. Godinu kasnije El Ej Lejkersi su ga draftovali i ponudili milion dolara. Nije hteo, odbio je i ponudu Seltiksa. A bilo je to 15 godina pre nego što se prvi Evropljanin okušao u NBA ligi. Vratio se u Zadar i potpisao trogodišnji ugovor, 1977. igra za Brest , a potom potpisuje za bolonjski Sinudin.

Za reprezentaciju Jugoslavije je odigrao 303 utakmice i postigao 3089 poena. Od zlata ima OI 1980., SP 1970., i 1978., EP 1973., 1975. i 1977., srebro sa OI 1968. i 1976., SP 1967. i 1974, i EP 1969., 1971. i 1981., bronzu sa EP 1979.

U jesen 1980. iz Bologne dolazi u Zagreb , u Cibonu, u kojoj ostaje tri sezone, i osvaja tri puta Kup i jednom Prvenstvo Jugoslavije, zatim Kup pobednika kupova Evrope. Igračku karijeru je 211 cm visoki centar završio u dresu Vukova, na šta u Zadru nisu gledali blagonaklono.Za Cibonu je postigao 1914 poena u 113 utakmica.Tada je postao selektor reprezentacije, u koju je uveo tada mlađanog Stojka Vrankovića.

Neshvaćen od KSJ 1987. prestaje sa pozivom selektora, pa sa prijateljem i saradnikom preuzima treniranje AEK-a. U sezoni 1989/90. preuzima dužnost čelnika stručnog štaba Zadra, ali je godinu dana kasnije zbog nekih nesporazuma ponovno otišao u Grčku.

Za vreme građanskog rata se angažovao i politički, radio i u ambasadi u Americi, a 1994. nominovan je za "Kuću slavnih". Umro je godinu dana kasnije, 25.5.1995. u Baltimoru u 47-oj godini nakon kratke i teške borbe s neizlečivom bolesti. Godinu kasnije je primljen u "Kuću slavnih". Čovek ispred svog vremena, čovek čije ime nosi hrvatski kup.