Zvezde

Džejms Skuni Pen: Bitan i dinamitan

U Ciboni su godinama treneri odlazili preko Velike bare po centra, a vraćali se s plejmejkerom, ili u najboljem slučaju bekom ili krilom. I Pen spada u tu priču, visina od 179 cm nije baš košarkaška. Ipak, Skuni je u Hrvatskoj već bio poznat kada je stigao u Cibonu. Naime, lane je dobio trofej Gudjier lige koji dodeljuju Sportske novosti za najboljeg igrača lige po ocenama trenera, jer jedna utakmica njegovog tadašnjeg kluba C. zvezde nije odigrana zbog ubistva premijera SiCG, a on je zaostajao za prvoplasiranim Stipom Šarlijom samo bod.

Skuni se prvi put spominje u ciboninom Tornju dolaskom Nevena Spahije na mesto trenera. On ga je kao skaut pratio, tada još kao Sagadinov pomoćnik. Skuni, rođen 9. januara 1977. u Njujorku, promenio je već nekoliko klubova. Nakon srednje škole Sejlem prešao je na koledž Boston, igrao u NKAA prvenstvu za Ohajo Stejt Univerzitet dve sezone, s vrlo izjednačenim prosekom (13,2 poena u prvoj, i 13.1 u drugoj sezoni u Bostonu, odnosno 16,9 u sezoni 1989/99 i 15.6 godinu dana kasnije za Ohajo). Nakon četvorogodišnjeg školovanja odlazi u Evropu, najpre u Trst, u sezoni 2000/01, 17,3 poena i 3 asistencije, zatim u Virtus Bolonju 11,7 poena i 2,1 asistencije u 9 mečeva, i na kraju u sezoni 2001/02, nastupa u Nemačkoj ligi za ekipu Altitude. Prošle sezone igrao je u C. zvezdi, uz prosek od 15,9 poena i 4 asistencije.

Od trofeja, uz onaj SN, ima i priznanje za novajliju godine 1996., potom MVP u diviziji Big Ist 1997., igrač godine u diviziji Big Ten 1999., izabran u prvu petorku Big Ten 2000. godine, kada je i draftovan za Atlanta Hokse kao 57. pik.

Odlikuje ga izuzetna brzina, dobro baratanje loptom, kao i timski duh, iako mu ni soliranje, kao tamnoputom plejmejkeru, nije strano. Radan i omiljen kod saigrača i trenera, pleni pažnju svuda. Tako je privukao pažnju i snežne kraljice Janice Kostelić, sa kojom se druži i koja zbog njega dolazi na Cibonine utakmice. Trenutno je povredjen, dijagnoza glasi: stres-fraktura, nešto što ga muči već nekoliko sezona. Voli da jede lazanje i da pije - konjak, uz omiljeni film "Skarfejs". U zdravlje.

Slaven Rimac : Ubica dečijeg lica

Slaven (19.12.1974.) je dete Cibone, jedan od poslednjih pravih izdanaka njenog podmlatka, mada je u stvari prve korake napravio u Dubravi. Sportska porodica definitivno: otac Matan bio je veliki igrač i još uvek trener u Švajcarskoj, a podatak da ženski košarkaški Kup Hrvatske nosi ime Ružica Meglaj Rimac dovoljno govori sam za sebe o majci. Takođe, i brat Davor je veliki igrač, osvajač NKAA prvenstva s Arkanzasom, kasnije igrač Zagreba, trenutno košarkaški gastarbajter u Švajcarskoj. Nakon 4 sezone u Ciboni, od 1994. do 1998. odlazi kod bivšeg trenera Jasmina Repeše u turski Tofaš, s kojim osvaja u dve sezone isto toliko kupova i jedno Prvenstvo, i to kao prva ekipa koja nije iz Istanbula, što je bilo ravno senzaciji. Nakon toga je isto tako senzacija bila i brzo gašenje kluba jer je gazda "zatvorio česmu". Prve godine u Antaliji imao je prosek od 16 poena po utakmici. Sa Vukovima je pre toga svake godine bio prvak Hrvatske, a još 1992. bio je i juniorski prvak Hrvatske i MVP prvenstva.

Posle Turske odlazi u Huventud (13,9 poena po utakmici), godinu dana kasnije u Milano (11,7 poena), ali je tu igrao manje zbog operacije zgloba. Ahilova tetiva mogla bi se zvati i Rikijeva. U Cibonu se vratio prošle sezone, sa 14,1 poenom po utakmici i prvi put u karijeri značajnijim učinkom u asistencijama - 3,5 po utakmici. Izraziti košgeter, ubica dečijeg lica, maestro kojeg bi mnogi treneri želeli da vide u svojim ekipama. Zameraju mu zbog nedovoljnog angažmana na treninzima, slabije igre u odbrani, iako on sam kaže da je to samo momenat volje. Pije mineralnu vodu, voli testeninu, a od svega najviše obožava more i ronjenje na Hvaru. Kao neostvaren san ističe olimpijsku medalju, iako su ga i na ostalim reprezentativnim akcijama selektori često izostavljali. Otpao je tako kod Božića za EP u Francuskoj '99., kod Spahije u Švedskoj 2003. Ljutnju nije pokazivao, jer je Riki jednostavno takav. Dobar dečko, pomalo ironičan i ciničan, fino vaspitan. A na terenu ubica dečijeg lica.

Josip Sesar: Džordan iz Mostara

Rođeni Mostarac (17.1.1978.), kao i Dražen Dalipagić, još jedan poznati letač ispod obruča. Nakon KK Koš otisnuo se u Hrvatsku. Poznata je priča o dolasku u Split u kojem nisu prepoznali njegovu genijalnost, pa je preko rođaka stigao u Zagreb. Pepsi Božić iz Trnskog bio je brži od Cibosa, u Zagrebu je Joža proveo punih pet sezona, iako je poslednja bila mučenje i za njega i klub. Sezonu pre, 1998/99. imao je 22,8 poena po utakmici, i 1.5 asistenciju, godinu pre 22,1 poena i 1,9 asistencija. Dobitnik trofeja SN za najboljeg igrača Hrvatskog prvenstva.

Prelaskom u Cibonu prosek se smanjuje, ali u trećoj sezoni 2001/02. još uvek respektabilnih 18,4, uz 3,9 uspešnih dodavanja. Godinu dana je odradio i u Splitu, za 20,1 poena i 3,3 asistencije, ali i onaj trofej koji Vukovi nisu lane osvojili, naslov prvaka Hrvatske. Ima dakle prvenstvo i Kup Hrvatske s Cibosima 2001. i 2002, kao i sa Splitom 2003. Osvojio je i zlato na juniorskom EP 1996. na kojem je bio izabran za najboljeg igrača. Bio je MVP domaće lige u sezoni 1996/97. Posle odlaska iz Splita dugo je lutao, od NBA kampova preko Rusije, Italije, da bi se konačno skrasio u Ciboni nakon što je sezona već počela, kao zamena za tada povređenog Rimca. Najomiljenije jelo su mu kolači, što govori dosta i o njegovoj prehrani kojom su se mnogi (nedovoljno) bavili, a kao najneugodnijeg suparnika ističe - sebe. Što je velika istina. Talenat koji se retko viđa, igrač koji sam može da reši susret, neverovatan osećaj za koš, brilijantna tehnika, ali često podložan povredama, uz epitet koji ga prati da ne voli da trenira. Ali, publika ga zato voli, jer ima ono "nešto", nije samo jedan u nizu imena i brojeva ...

Marko Popović : Cibonino dete

Njegov otac Petar je ostao do dana današnjeg upamćen u Ciboni, jer je Zadar najviše zahvaljujući upravo njemu osvojio Prvenstvo bivše države 1986. godine, kada su Vukovi bili na vrhuncu slave. U trećoj i odlučujućoj utakmici u Zagrebu pobedilo je zadarsko srce, dok se banket za ko zna koliko stotina ljudi hladio u klupskim prostorijama ...

Mali Marko je debitovao u ekipi iz Jazina u sezoni 1989/99. a 2000/01. odradio godinu i na Sautern Ajdaho, u drugoj NKAA diviziji. Usledio je povratak u Zadar, osvajanje trofeja prošle godine u Gudjier ligi u Ljubljani, pa ugovor vredan 1,5 miliona dolara (trogodišnji) sa Pamesom iz Valensije. Ipak, nije se naigrao, pa je i klubu bilo stalo da ga udomi negde do početka sledeće sezone. Hteli su Evroligu, Ciboni se baš tada povredio Pen i posao je bio gotov za nedelju dana, za navodnu platu od 12.000 evra. Cibona je za zvezdu dobila zvezdu, a Pamesa ideju da ga iskoristi kao što je ne tako davno Makabi iskoristio pozajmicu Vujčića u ASVEL, koji je nakon te sezone postao glavni igrač Izraelaca.

Mali Marko je, od kada zna za sebe negde po dvoranama, uostalom, uz oca je gledao i najbliže rođake, Komazeca i Gregova. A tu su i braća blizanci, Ivan i Luka, takođe zaraženi košarkom. Tata je na zalasku karijere prešao u zagrebački Benston, a mali Marko odradio četiri godine u omladinskom pogonu u Ciboni. Tata je otišao iz Zagreba, a Marka je uhvatila nostalgija, najlogičnije rešenje bio je povratak u rodni Zadar.

Odradio je sjajno i EP za juniore 2000. godine u svom gradu, tu je pokazao da je i Francuz Toni Parker samo igrač od krvi i mesa. Parker je čak jednom u NBA ligi izjavio nešto poput, "jesam dobar, ali ima tamo u nekom Zadru jedan mali bolji od mene ..." Parker je nakon EP otišao u NBA, u San Antonio, Marko u američku srednju školu.

Igrač je kojeg je teško zaustaviti, kada uđe u seriju "trojki" može da pogodi i iz svlačionice, ali ima i dana, kao nedavno u Ciboni, kada je šutirao 0-10. Od šuta se živi, ali i gine, deviza je koja tako dobro stoji uz njega. Plejmejker neviđene energije, volje za treniranjem, ali još uvek bez pravog iskustva. Kaže da mu je najveći gušt "dobiti Cibonu ili Zvezdu", a kao najveći trijumf spominje "pobedu nad juniorskom reprezentacijom Jugoslavije kada sam ubacio 33 poena". Emotivac, kao i mnogi Mediteranci, ljubitelj publike koja voli igrače sa ličnošću. Pred njim je velika karijera.