Legende

Vinko Jelovac

Vinko Jelovac je bio, i još uvek je Istranin duboko u srcu. Rođen 18. novembra 1948. godine u Jelovcima, nedaleko od Pazina, ubrzo je postao član KK Pula, i odmah je, 1963. zaigrao za mladu reprezentaciju Jugoslavije. Ostao je vezan za zavičaj, ali je i pored toga privukao pažnju Union Olimpije, zbog čega se još kao mladić preselio u Ljubljanu. Zlatnim slovima je ispisao svoje ime u istoriji Olimpije kao dugogodišnji kapiten i stalni član jugoslovenske reprezentacije. Može da bude ponosan na 243 odigrana meča za repreyentaciju u periodu od 1968. do 1977. godine, što ga čini jednim od rekordera u bivšoj Jugoslaviji. U to vreme je bio najveća briga svih timova protiv kojih je Olimpija igrala, dovodivši protivnike do očaja svojom veštinom i znanjem.

Prelazak u Olimpiju je bila prekretnica u njegovoj karijeri koja ga je kasnije načinila jednim od najpoznatijih igrača na svetu. Jugoslovenska reprezentacija je u to vreme bila u usponu, a kada se Jelovcu u "plavom dresu" pridružio još jedan centar, Krešimir Ćosić, nije postajao tim koji je mogao da se suprotstavi tandemu jugoslovenskih "stubova". Već je 1969. godine kući doneo prvu od osam medalja koliko je sakupio – osvojio je srebro na EP u Napulju. Već je tada mirisalo na veličanstveni momenat koji je usledio naredne godine. Finalni turnir Svetskog šampionata održan je u Ljubljani, a Vinko je očekivao trenutak kada će se popeti na svetski tron zajedno sa dvojicom saigrača iz Olimpije, Aljošom Žorgom i Ivom Daneuom. Osvojili su prvu, samim tim i istorijsku titulu za Jugoslaviju. Bivša država je kasnije osvojila još dva ista trofeja.

Godinu dana kasnije Jelovac je ponovo uzeo srebro na EP u Esenu, učestvovao je i na Olimpijskim igrama u Minhenu gde je Jugoslavija zauzela peto mesto, a onda se 1976. u Barseloni popeo na krov Starog kontinenta. Evropa jednostavno nije mogla da prestane da se divi njegovim magičnim potezima, dominaciji i inventivnosti. Bio je najbolji evropski centar u tom periodu, i bilo bi teško naći mu konkurenciju tamo gde je, poznat po veličanstvenom stilu, prevazišao sam sebe. Ipak, najbolje je potvrdio svoju veličinu u Kataloniji, kada je EP završio kao najbolji strelac šampionata. Osvajao je Prvenstvo Evrope još dva puta u predstojećim godinama: 1975. u Beogradu i 1977. u Liježu. Takođe, uzeo je i srebro na SP 1974., koje je pratilo drugo mesto na OI u Montrealu 1976. godine.

"Mi smo Vinkovi, Vinko je naš", odjekivalo je oko dvorane Tivoli kada je svoju poslednju utakmicu 5. decembra 1982. Oproštaj je bio izuzetno dirljiv. U istu ruku i simboličan. Vinko je predao kapitensku traku Peteru Vilfanu.

Nakon odlaska u penziju Vinko je uplovio sa svom svojom nestrpljivošću u trenerske vode, i to gde drugo nego u Ljubljanu. U početku je vodio Slovan ali je ubrzo prešao u Olimpiju i vratio je u jugoslovensku prvu ligu, nakon godinu dana koju je klub proveo u nižem rangu. Borovo iz Osijeka, jedno vreme Palermo, pa Sardinija. Vratio se u domovinu kada je dobio poziv od Krškog, proveo je neko vreme u Rijeci kada je dobio ponudu od Makabija iz Tel Aviva koju je bilo nemoguće odbiti. Čekao je, i na kraju dočekao poziv od Cibone gde je bio izuzetno uspešan krajem devedesetih. Vinko Jelovac je sada pre svega biznismen, koji mir voli da nađe među svojim maslinovim drvećem u Istri.

Peter Vilfan

Kada je Maribor sastavljao mladi tim nije prevideo ni 15-godišnjeg dečaka, koji je već privukao pažnju okruženja svojim košarkaškim trikovima. Trener ga je ubrzo poveo sa prvom ekipom na meč u Celju, i tada najverovatnije niko nije bio srećniji u autobusu od novajlije. Njegove oči su sijale, pokazujući veliko isčekivanje koje je raslo u njemu dok je čekao prve minute na parketu od kada je ušao u "svet odraslih". Ali, trener ga je zaboravio u prvom poluvremenu, a posle velikog odmora dečak je ostao u svlačionici. Niko nije primetio. Čekao je. Besan, ganut, uvređen, pitajući samog sebe zašto su ga kog' đavola poveli sa sobom. Nakon par minuta, pokupio je svoje stvari i uhvatio prvi autobus za Maribor...

Tvrdoglav i uporan, odlučio je. Takav je Peter Vilfan bio, rođen 29. juna 1957. kasnije je izrastao u jednog od najprepoznatljivijih likova u Jugo – košarci, dostigavši vrhunac 1978. na Svetskom šampionatu u Manili, produživši tako putem kojim su pre njega prošli Basin, Daneu, Jelovac i drugi u jednom od najjačih nacionalnih prvenstava. Oni koji su pratili njegovu karijeru vole da kažu da je on bio pun različitih ideja. Neki bi mu dodali i vešt govornik. Inventivan, treći bi potvrdili. Vilfan ima hiljadu i jednu karakteristiku i punu torbu anegdota.

Nakon bekstva u Maribor, pušeći se od besa, karijera mu je naglo krenula uzlaznim tokom. Sa kadetskom reprezentacijom 1974. godine je osvojio bronzu na EP, i zlato na Šampionatu Balkana. Poboljšavao je svoju veštinu u rodnom Mariboru, u svom prvom klubu, Železničaru, čekajući pravi trenutak, kada će ga Olimpija, u to vreme najbolji ekipa u Sloveniji, pozvati u Ljubljanu. Ipak, sve je krenulo suprotno od očekivanja. Dok je bio na pripremama u Poreču 1977., Skansi, Tvrdić, Bajrović, Jerkov i Krstulović zakucali su mu na vrata i nakon svega 20 minuta, ambiciozni mladi igrač je imao potpisan ugovor u rukama – ugovor sa Jugoplastikom, jednom od najvećih košarkaških institucija u eks – Jugoslaviji. Kada je protiv Makabija Vilfan postigao 45 poena njegova karijera je bila zapečaćena.

Košarkaški gurmani su pronašli novog talenta, treneri su otkrili dragulj koji je samo godinu dana kasnije igrao rame uz rame sa Kićanovićem, Slavnićem i Delibašićem. Bio je prototip izvanrednog plejmejkera. Imao je neverovatan osećaj za dribling, i zahvaljujući velikoj brzini i nepredvidljivosti bio je u mogućnosti da nadmudri svakog protivnika u odbrani, a u isto vreme je bio sposoban da igra i kao bek šuter. Najteži zadaci u napadu za njega nisu predstavljali ni najmanji problem.

"Ozloglašena" Manila se desila iste te godine. Svetsko Prvenstvo. Titula svetskog prvaka. Dečak iz glavnog grada Štajerske krunisao je svoje ogromne korake zlatnom medaljom, koju dan danas smatra najznačajnijim dostignućem u karijeri. Nije ni čudo onda, što je, godinu dana kasnije osvojena bronza na EP za njega predstavljala blago razočarenje. Očekivao je više. Nakon dve sezone provedene u Dalmaciji, umesto poziva od Olimpije vratio se u Sloveniju. Očekivao je, takođe, da će biti pozvan na Olimpijske igre u Moskvi 1980., iako je dobio poziv da odradi svoju građansku dužnost i prijavi se u vojsku te godine. Došao je u Sarajevo u istom danu kao i reprezentacija. Javio se u kasarnu misleći da je poziv samo formalno napisan na papiru, i da ga čeka mesto u nacionalnoj selekciji. Ali, oficiri su mu se samo nasmejali kada je pokušao da objasni da je on igrač, ne vojnik. Tako je košarkaške utakmice u Moskvi pratio preko televizijskih ekrana. Na EP u Pragu 1981. godine osvojio je srebro, a godinu dana kasnije i bronzu na SP u Brazilu.

Otišao je iz Maribora u Jugoplastiku, Olimpiju, Partizan, Smelt Olimpiju i Postojnu pre nego što se vratio u Tivoli gde je igrajući proveo 12 godina. Ostao je tamo do 21. marta 1993. kada je, nastavljajući tradiciju svojih slavnih prethodnika, zauvek povukao dres sa brojem 12. Ipak, to nije bio njegov oproštaj od košarke. Pokušao je kasnije sa trenerskim pozivom, otvorio je svoju košarkašku školu dok mu najveće zadovoljstvo pričinjava pričanje u mikrofon. Naime, sada radi kao komentator na nacionalnoj televiziji. I pošto mu sreća nije bila naklonjena u Moskvi 1980., imaće priliku da uživa u olimpijskom duhu ove godine – u Atini. Kao TV komentator...

Ivo Daneu

Stalni posetioci utakmica u Tivoliju znaju da postoji jedan lik koji im nikada neće nedostajati kada Union Olimpija igra međunarodnu utakmicu. Ivo Daneu uvek sedi na jednom mestu, tamo gde se razdvaja hokejaška od košarkaške dvorane. Tu se nalazi legendarni igrač koji je napisao istoriju ljubljanske, slovenačke, jugoslovenske i svetske košarke. Pravi umetnik na terenu, večni sportista u duši, i osoba koja je ušla u slovenačku istoriju kada je na Nacionalnom skupu 1990.godine predložio referendum za odvajanje od bivše Jugoslavije. Manje - više uvek sedi na istom mestu, okrenut leđima hokejaškoj dvorani gde je 1970. godine sa svojim saigračima započeo zlatno doba jugoslovenske košarke. Interesantna je koincidencija da ga samo jedan zid razdvaja od dvorane u kojoj je on postao prvi u istoriji jugoslovenske košarke, koji je visoko u vazduh podigao trofej namenjen najboljoj reprezentaciji na Svetu, koji još uvek prelazi iz jednog u drugo vlasništvo posle svakog Svetskog Prvenstva.

Mnogi još uvek misle da Daneu nije ozbiljno učio košarkašku azbuku sve dok nije prešao u Olimpiju. Ali, u Ljubljanu je došao sa punih 19 godina, nakon pet godina treniranja u Braniku iz Maribora. Bio je u Mariboru kada ga je primetio legendarni Aleksandar Gec, čije je oštro oko videlo redak talenat koji poseduju samo najbolji igrači. Daneu je počeo da trenira košarku sasvim slučajno. Dok je kao dete gledao fudbalski trening, lopta ga je toliko jako pogodila u glavu da se on na mestu onesvestio što je odlučilo njegovu budućnost.

Bio je to Gec koji ga je preporučio selektoru reprezentacije Aci Nikoliću, koji je odlučio da mariborskom dragulju pruži šansu zbog koje nikada nije imao razloga da se kaje. Daneu je bio kapiten reprezentacije nekoliko godina tokom 60-ih, sakupio je osam medalja sa najvećih takmičenja ali nikad nije prihvatio poziv inostranih ekipa. Između ostalih, odbio je i Real iz Madrida, a proveo je 14 godina u Olimpiji. Ali njegova karijera nikada nije propatila zbog toga. Njegova reputacija "egzekutora" bila je toliko čvrsta da je više od 10 godina imao stalno mesto u reprezentaciji koje su vodili Aca Nikolić i Ranko Žeravica.

Postigao je ključne poene u poslednje četiri sekunde meča sa SAD na Svetskom prvenstvu u Rio de Žaneiro 1963. godine. Takođe je odlučio i utakmicu između Olimpije i Partizana u Beogradu iste godine, košem u poslednjoj sekundi. Bio je veoma tvrdoglav, kao i manje-više svi asovi, oslanjao se na svoj prefinjeni osećaj za loptu, nije uvek pratio instrukcije trenera ukoliko bi smatrao da će njegov šut biti uspešan. Prvi put je na EP igrao već 1957, a prvu medalju je osvojio na EP u Beogradu 1961 kada je uzeo srebro. Dodao je i bronzu u Vroclavu 1963., kao i dva srebra 1965. u Moskvi i 1969. u Napulju. Osvojio je drugo mesto na SP u Rio de Žaneiru 1963. kao i četiri godine kasnije u Montevideu. Na tom takmičenju je dobio titulu MVP-a, a iste godine je progllašen za najboljeg sportistu Jugoslavije.

Majstor među majstorima iz Tivolija koji je povukao svoj dres iz upotrebe upravo te euforične 1970. godine, nakon što je osvojio Prvenstvo Jugoslavije sa Olimpijom. Igrao je na čest evropskih i tri svetska Prvenstava, kao i na mnogim Olimpijski igrama. Daneu je bio taj koji je kročio na novu zemlju. Bio je pionir u pravom smislu te reči. Bio je član Olimpije kada je 1957. godine osvojila prvi trofej u Jugoslaviji, igrao je za reprezentaciji Jugoslavije koja je prva zauzela prvo mesto na SP u Čileu 1967... Delo o njegovim uspesima je neverovatno, kao i to što se nikada nije okušao u trenerskim vodama. Samo je jednom, u sezoni 1970/71 seo na kormilo Olimpije, i nikada više.