Trener

VLADE ĐUROVIĆ: čovek oštrog jezika i britke pameti

Vlade Đurović je uvek bio trener-šmeker. Pojava koja nikog ne ostavlja ravnodušnim, čovek oštrog jezika i britke pameti, autentičan i svoj. Za sebe kaže da je često prgav i plahovit, nikako diplomata, što ga je koštalo uspešnije karijere, a postigao je toliko toga. Prošlog aprila, posle nepunih mesec dana na kormilu tima iz Železnika, okitio se peharom Kupa Radivoja Koraća. Retko ko se nije radovao trijumfalnom povratku popularnog Đure u vrh srpsko-crnogorske košarke i na trofejne staze. Tu mu je oduvek i bilo mesto, jer nikada nije želeo da bude prosek, niti bi takav učinak bio u proporciji sa količinom energije koju troši u radu. Posle pomenute pobede u Nišu osećao je »fini umor« i zadovoljstvo.

U jednom razgovoru iz tog perioda, ostalo je upamćena njegova fina paralela Reflexa sa Crvenom zvezdom i Partizanom, neprikosnovenim klubovima u srpskoj košarci. Iskoristio je metaforu sa italijanskim Kalčom čiji je veliki poštovalac i poznavalac. I dan danas napamet zna šampionski sastav Milana iz 60-ih godina u svakom trenutku: Kudićini, Altafini, Betega ...

Ja sam trener Parme, odlično organizovanog i mladog kluba koji munjevito raste i napreduje. Ipak, treba još vremena da bismo stali uz rame sa Milanom i Interom. Ubeđen sam da ćemo jednog dana biti sa njima u ravni. Ovoliki rad mora da se isplati, već imamo uslove kakve ima retko ko u Evropi, a obišao sam je uzduž i popreko. Takođe, da bismo stigli »večite rivale« potrebna nam je armija navijača. Ne mora da bude toliko brojna, važno je da bude privržena.

Rođeni Beograđanin je kao košarkaš više sedeo na klupi OKK Beograda nego što je igrao. Po inerciji je na njoj i ostao, u odelu i sa kravatom, sa neizbežnim brkovima(prošle sezone ih nije nosio) koji čine da deluje autoritativno, neki kažu i zastrašujuće.

Još kao igrač sam razmišljao o potezima svog trenera, naravno i protivničkog. Uočavao sam im greške, savetovao saigrače, čak i starije. Izabrao sam poziv trenera nekako prirodno, kao da je on izabrao mene. Učio sam zanat kod Branislava Rajačića, Bore Cenića, Slobodana Ivkovića, najviše na seminarima profesora Aleksandra Nikolića i Ranka Žeravice. Kao uzora ističem Boru Stankovića, mada je on mnogima više ideal velikog funkcionera i vizionara.

Stariji pamte, mlađi su nažalost propustili, veliko finale plej-ofa 1986. kada je Đurović kao trener Zadra potukao slavnu generaciju Cibone, »kaznenu ekspediciju« sa komandantom Draženom Petrovićem na čelu. To mu u »Jazinama« nikada nisu zaboravili, kada je nedavno sa Reflexom gostovao u Dalmaciji, dočekan je ovacijama.

Kada sam sa momcima Reflexa putovao na Kup u Nišu, pustio sam im u autobusu kasetu sa snimkom čuvene utakmice u Zagrebu. Želeo sam da vide maestralnu partije Petra Popovića i Stojka Vrankovića, dva produžetka, što je još važnije, želeo sam da vide kako njihov trener, jer su me tada slabo poznavali, zna da dobije velike utakmice.

Nikada se nije libio da priča o svojim greškama i propustima.

Svakako najveća je odbijanje ponude Panatinaikosa. U Grčkoj sam stekao lepu reputaciju kao trener Panioniosa i Arisa. Svojevremeno sam odbio i Split u koji me je zvao po odlasku iz Zadra. Izabrao sam Zvezdu i sa njom izgubio finale plej-ofa od Partizana. Od svih poraza najviše me boli onaj u finalu Kupa Radivoja Koraća 1982. od Limoža. Vodio sam tada Šibenku, izgubili smo sa tri razlike, a mislim da smo bili bolji.

Iako je osetio gorčinu trenerskog hleba, ne bi menjao poziv ni za jedan na svetu.

Retko koji posao nosi toliko lepote, zabave, uživanja, ali i stresa, teškoća i frustracija. To je kao posao u rudniku, moraš da kopaš duboko, da tražiš, gledaš daleko ispred sebe i nađeš nešto lepo. Kao što je za igrača, pored neumornog rada i odgovornosti, jako bitan talenat, i za stratega je potrebno imati dar. Džaba ti i škola, čitanje knjiga, informisanost, mnogo toga, ako nemaš sposobnost da vidiš ono suštinsko, najbitnije u igri. Moraš da vidiš rešenje problema pre nego što vidiš sam problem.

U Železniku se od prošlog leta aktivno uključio i u rad sa mlađim igračima koji kroz filijalu Reflexa Železnik Vorkerse polako kucaju na vrata prvog tima »pantera«.

Imamo sjajne klince, gladne uspeha. Mogu mnogo toga da urade, samo da budu pametni a većina jesu. Ispred su svojih vršnjaka iz Evrope jer imaju nama urođenu drskost i ne plaše se nikoga. Imamo puno »dragulja« u Železniku, Aleksandrov, Labović i Vasić već sijaju.

Reflex igra na visokom nivou tokom cele sezone, gotovo da nije bilo većih padova u formi. Trud je nagrađen i Reflex je ušao u samu završnicu ULEB kupa, sa lakoćom je na vreme overio i vizu za fajnal-for Goodyear lige.

Moram biti zadovoljan, mada smo u Novom Sadu ispustili drugi uzastopni trofej Kupa Radivoja Koraća. Samo da smo napravili jedan faul u finišu finala sa Zvezdom, dobili bismo. Hteo sam ja da ga napravim, umalo nisam. Kockice smo od starta sezone polako slagali, kada se Aškrabić posle nekoliko propuštenih utakmica vratio dobili smo lidera. Kimani Friend je na početku lutao, ali je potom našao svoje mesto i sada je bitan šraf. I ostali daju značajan doprinos: Zoroski, Freeman, Plisnić, Stefanović... Nekoliko mladića polako sazreva. Kadri smo da osvojimo neki trofej, moramo to da učinimo, jer samo se titule pamte. Lepa igra je za umetnike, mi smo profesionalci.

Niko ne voli da daje prognoze za fajnal-for, pa ni Đurović. Ipak je kratko prokomentarisao.

Naravno da razmišljamo samo o meču sa Zvezdom u polufinalu. Cibona je favorit finalnog turnira pošto igra pred svojim navijačima. I pored toga, potpuno se slažem sa Željkom Obradovićem koji kaže: Kada se igra finalna utakmica, nije bitno gde i koji od rivala je bolji, šanse su 50-50. To su dobre šanse, samo da mi prvo stignemo do finala.