Istorija

Radničko naselje Železnik, predgrađe Beograda, dom je košarkaša Reflexa koji su nedavno napravili najveći uspeh u istoriji kluba, plasmanom u samu završnicu ULEB kupa

Košarkaški klub Reflex se 1995. godine, pod imenom FMP Železnik, prvi put plasirao u elitni rang klupskog takmičenja Srbije i Crne Gore i od tada ga nije napustio. Zanimljivo, baš tih godina su se ponovo, posle skoro dve decenije, u »magičnom pravougaoniku« ukrstili putevi trenera Boška Đokića i prvog čoveka kluba dr Nebojše Čovića, uglednog biznismena i sportskog radnika, do nedavno i potpredsednika Vlade Republike Srbije. Ako bismo zavrteli košarkaški vremeplov i vratili se u drugu polovinu sedamdesetih godina XX veka, kada je grupa entuzijasta na inicijativu omladine Mesne Zajednice Železnik i fabrike mašina »Ivo Lola Ribar« osnovala KK »ILR Železnik« (26. marta 1975.), našli bismo isti tandem, na istom mestu i u istom klubu, ali u drugačijim ulogama. Đokić je bio mlad trener u usponu, Čović perspektivni plejmejker i kapiten (punih 11 godina). Ekipa je tada trenirala na otvorenim terenima Osnovne Škole »Braće Jerković«, gde je dve decenije kasnije izgrađena dvorana FMP Železnika, za mnoge poslednjih godina neosvojiva tvrđava.

U prvom periodu postojanja, pod imenom IRL Železnik, seniorska ekipa Reflexa je prošla nekoliko rangova takmičenja, od Beogradske zone, preko Druge i Prve, do Jedinstvene srpske lige. I pored ogromnog entuzijazma ljudi u klubu, i podrške navijača koji su pratili tim i na gostovanjima, 1986. ekipa je istupila iz daljeg takmičenja zbog nedostatka sredstava kojim bi se platio visoki najam zakupa dvorane.

Zahvaljujući Akcionarskom društvu FMP iz Beograda, klub je ponovo aktiviran 1991. godine, pod imenom FMP Železnik. Do već pomenute 1995. i promocije u društvo najboljih, »panteri« su u duhu svog nadimka preskakali sve prepreke i, rang po rang, dogurali do klupske košarkaške elite zemlje zvaničnih svetskih šampiona. Iako su mu mnogi predviđali strmoglav pad posle munjevitog uspona, Reflex je nastavio da izrasta u stabilan i izuzetno organizovan klub, danas po mnogo čemu ispred velikih beogradskih košarkaških institucija iz Humske (Partizan) i sa Malog Kalemegdana (Crvena zvezda).

Na prvi trofej u Železniku se čekalo do 1997. Finalni turnir Kupa Jugoslavije se igrao u Nišu, mestu na kojem će se »panteri« proslaviti i 2003. Posle lagane pobede nad Iva Zorka Pharmom iz Šapca u polufinalu, usledila je bitka sa Partizanom. Izabranici trenera Momira Milatovića su izvojevali veliki trijumf - 105:92, najviše zahvaljujući Goranu Boškoviću, tada kapitenu Reflexa koji je proglašen za MVP igrača finalnog turnira. Šest godina kasnije pehar Kupa Radivoja Koraća kraj Nišave, u dvorani »Čair«, podigao je kapiten Goran Nikolić. Ekipu je sa klupe predvodio sadašnji strateg Vlade Đurović koji je do velikog uspeha stigao iako je na kormilu u tom trenutku bio nepunih mesec dana.

Reflex je bio najbliže osvajanju titule šampiona Srbije i Crne Gore 1998. godine kada je od Crvene zvezde izgubio finale plej-ofa. Prethodno je u polufinalu eliminisao Partizan čija je generacija asova, tada predvođena Dejanom Tomaševićem i Predragom Drobnjakom, samo nekoliko nedelja pre toga igrala na fajnal-foru Evrolige. Panteri su do finala plej-ofa stigli i prošle sezone, ali su ih crno-beli »počistili« u finalnoj seriji sa 3:0.

Uvertira za ovovogišnji veliki uspeh na evro-sceni napravljena je lane, kada je Reflex u ULEB kupu, u takmičenju po grupama, bio najuspešniji učesnik sa skorom od devet pobeda i samo jednim porazom. Pod vođstvom trenera Ace Petrovića koji je nekoliko sezona sa dosta uspeha radio u Železniku, ekipa je zaustavljena u četvrtfinalu upravo od Joventuta kome su godinu dana kasnije naplaćeni »dugovi« sa kamatom.