Legende

ALEKSANDAR GEC

Zlatna era Crvene zvezde od 1946. do 1955. ostala je vezana za Nebojšu Popovića. Međutim, ako svedoke tog vremena pitate ko je bio najveći velemajstor neprikosnovenog tima koji se okitio sa 10 uzastopnih titula, u dahu će odgovoriti – Aleksandar Gec.

Imao je samo 17 godina (rođen 1928. u Beogradu) kada je postao prvotimac crveno-belih. Bio je svestran, izuzetno talentovan za sve sportove, čak ga je tadašnji tehniko FK Crvena zvezda Svetozar Popović ubedjivao da stane medju stative i na golu zameni slavnog Mrkušića. Na sreću, nije ga poslušao.

Rano ga je košarka uhvatila u svoju magiju i njoj je posvetio najlepše godine života. Igra mu je bila kao romantika, svaki koš malo umetničko delo, mnogi su samo zbog njega tih godina dolazili na Mali Kalemegdan kao na hodočašće. Bio je neponovljiv, maštovit, virtuoz i odličan strelac. Saša Gec je bi prva Zvezdina zvezda u košarci, kao Rajko Mitić na travnatom tepihu.

Posle osme osvojene titule sa crveno-belima (1953.) pozvan je u nacionalni tim za Evropsko Prvenstvo u Moskvi (66 puta igra za »plave«). Tokom turnira osećao se loše, jako umorno, kao da mu je stalno falilo daha. Pregled i rengden otkrili su strašnu istinu: teško oboljenje levog plućnog krila. Umesto strelovitog uspona do košarkaške stratosfere, usledilo je prizemljenje. Kraj karijere igrača neverovatne harizme.

Van terena bio je jednako uspešan i ostao veran Crvenoj zvezdi. Prvo kao trener, pa predsednik kluba. Za vreme njegovog mandata ekipa je osvojila dve titule, tri domaća Kupa i Kup Kupova Evrope. Znao je samo za uspehe.

Koliko je bio odan sportskom viteštvu, govori priča o njegovom definitivnom odlasku iz košarke. Posle jednog od »večitih derbija« koji je pripao Partizanu, navijači crno-belih su pretukli Zvezdine tifoze pred očima policije koja nije intervenisala. Gec je sam zahtevao da se uputi protestno pismo direktoru tima iz Humske, tadašnjem ministru unutrašnjih poslova Vlade Srbije. Saradnici su od straha odbili, a Gec je podneo neopozivu ostavku na mesto direktora i više nikada nije ni otišao na košarkašku utakmicu. Izuzetni ljudi nikada nisu podnosili laž, neiskrenost i nepravdu.

Ljubodrag Simonović

Karijera jednog igrača Crvene zvezde, po košarkaškom umeću i mogućnostima izuzetnog, ostaće zauvek upamćena kao »Enigma Simonović«, jer je sastavljena od samih kontroverzi, kako je o njemu napisao Danilo Šotra, doajen sportskog novinarstva Srbije i Crne Gore. Sa druge strane, njegova briljantnost i veliko znanje u »magičnom pravougaoniku« nikada nisu bili zagonetka, već plod mukotrpnog rada i velikog talenta.

Ljubodrag Simonović, poznatiji kao Duci, rođen je u Vrnjačkoj Banji 1949. godine. Košarkašku azbuku je naučio na terenima kraljevačke Sloge, gde su sa loptom »prohodali« mnogi asovi, pa i Vlade Divac. Počeo je da trenira sa 12 godina, brzo postao juniorski a ekspresno, sa samo 17 godina, i seniorski reprezentativac SFRJ, zahvaljujući tadašnjem selektoru Ranku Žeravici koji je u njemu video igrača za XXI vek. U Crvenu zvezdu je stigao 1966. i ostao 11 godina. Činio je osovinu slavnog tima sa Zoranom Slavnićem, Draganom Kapičićem i Dragišom Vučinićem koji je osvojio dve titule, dva Kupa i Kup Kupova Evrope.

Toliki broj asova je bio istovremeno i sreća i nesreća crveno-belih. Karakteri prvih violina kluba nikako nisu mogli da pronađi isti štim, trpeo je naravno kolektiv. Novinari su u polu-šali pisali da tadašnji trener Zvezde Musa Bjegojević nije mogao da na parket izvede petorku u kojoj svi međusobno razgovaraju. To nije bila istina, ali ni daleko od istine. Mnogi su za sve krivili Ducija Simonovića, jer je specifičnim karakterom, izuzetno izraženim individualizmom i obrazovanjem odskakao od svih. Bio je pobornik izvornog olimpizma pa je 1972. godine na OI u Minhenu, kada je potvrđeno da su Portorikanci dobili »plave« zahvaljujući dopingu, samoinicijativno napustio takmičenje i više nikada nije obukao dres sa državnim grbom (igrao 107 puta). Osećao se prevareno, izdano, njegov izvorni sportski duh nije trpeo bilo kakve kompromise.

Uspomene na njegove igre niko ne može da izbriše. Bio je praktično nezaustavljiv u igri »jedan na jedan«, dribling i šut je usavršio do same perfekcije. Igrao je jednostavno, bio ubitačan košgeter. Mnogi kažu da niko nikada nije odigrao bolju utakmicu od Simonovića, kada je 1976. u zemunskom »Pinkiju« ljutom rivalu Partizanu zabio čak 59 koševa, a tada nije bilo trojki!

Posle završetka karijere posvetio se publicistici. Napisao je nekoliko knjiga u kojima se zalaže za povratak starogrčkom olimpizmu i izvornom duhu sporta. Završio je Pravo i Filozofiju.

ZORAN SLAVNIĆ

Jedan mališan sa Dorćola (deo Beograda) je u ranom detinjstvu obožavao moka-tortu. Nije ni sanjao da će mu ljubav prema slatkišu prvo doneti nadimak, potom da će ga po njemu upamtiti cela košarkaška planeta.

Kada bi pisali univerzalnu košarkašku enciklopediju, pod slovom »P«, kao objašnjenje za »plejmejker«, trebalo bi da stoji slika Zorana Moke Slavnića. Bio je dirigent igre kakvog Zvezda i reprezentacija nikada nisu imale, ni pre ni posle godina u kojima je bio centralna figura i najveća zvezda crveno-belih.

Imao je neodoljivu harizmu i urođenu dovitljivost, ali i nestašnu prirodu koja mu je ponekad donosila probleme, ali je iz nje i crpeo ideje za nepredvidiva rešenja u igri.

Kao i većina dece koja su rođena u blizini Malog Kalemegdana(1949.), bio je kao magnetom privučen na terene ispod drevnih zidina. Mnogi su ga savetovali da se zbog male visine(izrastao samo do 181,5 cm) posveti nekom drugom sportu, a gotovo svaki mu je išao od ruke. Uvek je voleo da tera inat, bio je najjači kada su mu govorili da nešto ne može ili ne sme da uradi. Naravno da je nastavio sa košarkom, njegov veliki talenat je u najfiniji dijamant izbrušio poznati Zvezdin učitelj mladih Zdravko Kubat.

U Zvezdi je igrao 14 godina, potom i u španskom Huventudu, Šibenci, italijanskoj Kazerti, čak i ljutom rivalu Partizanu. Ipak, svi se Moke sećaju u crveno-belom dresu. Sa omiljenim klubom je osvojio dve titule, tri Kupa SFRJ i Kup Kupova Evrope. Na finalnom turniru Kupa u Nišu 1973. proglašen je za najboljeg igrača i kao nagradu dobio televizor u boji. Kažu da je tih nekoliko dana igrao košarku koja se ne može opisati rečima. Ljudi su jednostavno gledali, uživali i divili se velikom majstoru.

U reprezentaciji je takođe briljirao. Za 177 nastupa osvojio je pregršt medalja, od toga jedno svetsko (1978), olimpijsko (1980) i tri evropska zlata (1973, 1975, 1977). Njegova biografija ne bi mogla da stane ni u poveću knjigu, bio bi to film iz nekoliko nastavaka, mnogi ga smatraju za nejneobičniju figuru našeg sporta. Možda ga je najbolje opisao pokojni velikan profesor Aleksandar Nikolić: 'Moka je bio fantastičan talenat, a život i košarka su za njega uvek bili samo igra.'

Posle igračke karijere upustio se u trenerske vode. Vodio je Partizan, Zvezdu, Šibenku, Huventud, nemački Bamberg, sada je na kormilu beogradskog Atlasa (bivši IMT) čiji je tim-menadžer Slavnićev saigrač iz slavnih dana i veliki prijetelj Dražen Dalipagić.

VLADIMIR CVETKOVIĆ

Verovatno ne postoji čovek koji je kroz ceo igrački, potom i radni vek, bio tako neraskidivo vezan za Crvenu zvezdu kao Vladimir Cvetković. Levoruki majstor je prvi put zaigrao za crveno-bele 1960. godine, odmah je bilo jasno da je Mali Kalemegdan dobio novog lidera i ekstra asa, predvodnika novog talasa. Prvi, u kojem je Zvezda rušila sve pred sobom, otišao je u legendu.

Već 1962. Cvetković je bio najboji strelac tima u sezoni. Takav uspeh će ponoviti još osam puta, u klubu je bio 12 godina, od 1960. do 1972. Posebno je starijima ostala u sećanju sezona 1965-66. kada je popularni Cvele bio noćna mora za rivale. Prosečno je u koš protivnika ubacivao 34,3 poena, do kraja karijere je ukupno postigao 5491 poen za Zvezdu, što ga čini neprikosnovenim na večnoj listi košgetera crveno-belih. Međutim, kao i svi veliki igrači, nije bio jednodimenzionalan. Igrao je sjajno u odbrani, bio nepokolebljiv borac, gurao sebe i preko krajnjih granica izdržljivosti, iako je bio lošijeg zdravlja i krhke građe. Sve je nadoknađivao velikim srcem. U reprezentaciji je odigrao 149 utakmica.

Kada je došla smena generacija, i u prvi tim promovisana klapa Zorana Slavnića, Dragana Kapičića, Ljubodraga Simonovića i Dragiše Vučinića, Cvetković je polako ulazio u zenit svoje karijere. Bio je kapiten i sa ekipom se radovao osvajanju dva šampionata i jednog Kupa Jugoslavije. Osim po košarkaškom majstorstvu, ostao je upamćen i po dobroj naravi i tome što je stalno ispod dresa nosio belu majcu kratkih rukava.

Početkom osamdesetih postao je predsednik Upravnog odbora fudbalskog kluba Crvena zvezda. Pokazao se kao izuzetno sposoban i mudar funkcioner. Odlično smišljenom strategijom kupovine i prodaje igrača, klub je odveo do najvećeg uspeha u istoriji - titule evropskog klupskog šampiona 1991. u Bariju. Potom su crveno-beli početkom 1992. u Tokiju osvojili i titulu nezvaničnog prvaka sveta. Jedno vreme je bio i ministar sporta Vlade republike Srbije, dok je njegov sin Rastko nekoliko sezona bio prvotimac KK Crvena zvezda, na kratko se oprobao i u NBA ligi.

U penziju je otišao 2001. godine. Oproštajnu svečanost su mu priredili i u FK Partizan, na stadionu komšija na Topčiderskom brdu. Od svih priznanja i titula, to je možda i najveće kojeg je ikad dobio – ne pamti se da je okoreli Zvezdaš ikada uz takve počasti dočekan u taboru »večitog rivala«.